Kad crkva nikne na masovnoj grobnici
Sve bi to bilo lepo i nadasve pohvalno, ostalo bi zapamćeno kao još jedna uspešna epizoda pravoslavnog serijala "Mi gradimo hram, hram gradi nas" - da nije jedne male, majušne, takoreći gotovo neprimetne sitnice. Naime, upravo na tom poligonu SAJ-a kod kojeg je sagrađena crkva, sa Kosova je 1999. godine dovezeno više stotina pobijenih albanskih civila, čija su tela zakopana u masovnu grobnicu. U prikrivanju zločina i transportu leševa na svoj poligon učestvovali su i pojedini pripadnici ktitorske Specijalne antiterorističke jedinice. Do dana današnjeg na tom mestu nije podignuto nikakvo spomen-obeležje žrtvama, nema čak ni table s natpisom koji bi ukazao šta se na tom strašnom mestu dogodilo. Mi gradimo sram, sram gradi nas Ali, zato je sad u neposrednoj blizini masovne grobnice umesto spomenika pobijenima nikla crkva, kao da se zločin i sramota mogu prikriti kućom Božjom. Tako da ovde imamo posla sa još jednom epizodom nešto drugačijeg pravoslavnog serijala koji bi mogao da nosi naziv "Mi gradimo sram, sram gradi nas", da se poslužim stihom iz pesme "Mesija" Klopke za pionira, čiji je autor Mileta Mijatović. Sramotan je i način na koji je otkrivena masovna grobnica 2001. godine. O tome je svojevremeno govorio zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković: "Glavni čovek koji je bio izvođač, uslovno rečeno, tih radova i prevoznik tih leševa je za tu neprijatnu i strašnu obavezu i uslugu koju je radio trebalo da dobije dvosoban stan. To mu je obećano. Posle rata se to nije desilo i on je rekao: Sad ćete da vidite, i tako ispričao o Batajnici i pokazao gde je i kako je prebacivao i gde su leševi pohranjeni".
Eto, da su nadležni državni organi zaduženi za uklanjanje tragova zločina, pravljenje masovnih grobnica i rešavanje stambenog pitanja bili nešto šire ruke, da se nisu ovako cicijaški stisli, ko zna da li bismo ikada saznali da su u Batajnici zakopane stotine leševa. Ispostavilo se da 744 ljudska života ne vrede ni koliko jedan dvosoban stan, takva je zločinačka računica. Važno je ipak da je grobnica otkrivena, pa makar i iz niskih pobuda, ali se ispostavilo da to ravnodušnu javnost u Srbiji slabo zanima. Kao da je masovna grobnica u prestonici jedne države najnormalnija stvar na svetu. Patrijarha ne zanimaju žrtve Ne zanima to ni patrijarha Irineja, jer i on ima svoju računicu: svako ko sagradi hram, zaslužuje crkveno odlikovanje. Nijednom rečju patrijarh nije pomenuo pobijene Albance, nijednim slovom nije nagovestio da možda i nije baš hrišćanski graditi hram pokraj neobeležene masovne grobnice, ili da ima nečeg skarednog u ordenisanju jedinice koja je učestvovala u stvaranju te grobnice. Ne zanima Hristovog namesnika na zemlji ni to što je Hrist 744 puta ubijen i sahranjen u Batajnici, ne zanima ga ni što je među umorenima bilo žena, staraca, dece, trudnica.
Ne zanima ni patrijarha ni Sinod SPC šta je sve pronađeno prilikom ekshumacije leševa. Među ličnim stvarima ubijenih bile su i dve cucle, klikeri, olovke, brojanice, čak i jedna pismena vežba iz istorije. Zaista su opasno naoružanje imali u svojim rukama ti zli Albanci, nije ni čudo što su srpski heroji iz vojske i policije morali da ih pobiju, a potom prevezu čak do Beograda i sahrane u zajedničku raku. Mogla je neka albanska beba da naše heroje ubode cuclom ili je mogao neki dečak da ih gađa klikerima, naši div-junaci su bili prinuđeni da deluju preventivno i neutrališu takvu opasnost. Ne zanima patrijarha ni ko su bili ti nesrećni ljudi, ni kako su lišeni života, niti kako su njihovi posmrtni ostaci dospeli u Beograd. Ali, šta očekivati od čoveka koji je izjavio da je presuda Ratku Mladiću đavolje delo? Iz čega bi se moglo zaključiti da za našeg patrijarha (a i za dobar deo crkve) više ne važi Božja zapovest "Ne ubij!", te da je zamenjena modifikovanom, savremenom varijantom: "Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom". Samo što autor potonje izreke nije Bog Avrama, Isaka i Jakova, već jedan Hitlerov nacista. Irinej i zločini na Kosovu Možda se Irineju ravnodušnost prema žrtvama koju je iskazao povodom Batajnice i Mladića nekako omakla, možda je u pitanju samo izuzetak, trenutak slabosti, loš dan ili tako nešto. Ipak je patrijarh poglavar hrišćanske organizacije, a hrišćanstvo je religija ljubavi, ipak je osnovna zapovest te religije "Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe", a pravoslavna teologija Boga definiše kao ljubav. Na kraju krajeva, osnivač hrišćanstva Isus Hrist bio je izrazito nesklon nasilju, ne samo da nikoga nije ubio, već je dopustio da bude mučen i razapet. Čak ni svojim apostolima nije dozvolio da ga brane kad je hapšen u Getsimanskom vrtu, već je Petru rekao: "Vrati mač svoj u korice, jer svi koji se mača late od mača će i poginuti". Nemoguće da patrijarh Irinej ne zna kako Hrist, ovaploćeni Bog, gleda na ubijanje. Da Irinej ipak pomalo drži do Hristovih zapovesti, pokazao je pre samo pola godine rekavši da "svi zločini na Kosovu i Metohiji traže osvetu, ali ne ljudsku, već Božiju". Dobro, osveta je malo prejaka reč, pre će biti da je mislio na pravdu, opet mu se omaklo, nije baš vešt sa rečima, ali važno je da je uopšte pomenuo zločine na Kosovu. Nije to mali napredak! Na koje li je to zločine patrijarh mislio? Možda na ubistvo 274 žitelja sela u dolini Reka kod Đakovice koje su 27. aprila 1999. godine počinili pripadnici SUP-a Đakovica, Posebnih jedinica policije i 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. Iz tog pokolja posmrtni ostaci 252 žrtve završili su u Batajnici. Najmlađa od njih imala je 15, a najstarija 77 godina. Ili je možda mislio na masakr u Landovici koji su pripadnici 549. motorizovane brigade VJ izvršili 26. marta 1999. godine? Prvo su ispalili granatu iz tenka na kuću porodice Gaši usmrtivši na licu mesta dečaka od 16 godina, a kad su ukućani počeli da beže, osuli su rafalnu paljbu po njima i ubili još 13 osoba, među kojima je bilo šestoro dece i jedna trudnica. Posmrtni ostaci pet žrtava iz Landovice pronađeni su u Batajnici. Najmlađa žrtva je imala dve, a najstarija 76 godina. A možda je mislio na pokolj u Ljubeniću izvršen 1. aprila 1999. godine kad je ubijeno 48 albanskih civila? U Batajnici su pronađeni posmrtni ostaci 29 ljubenićkih žrtava, među kojima je najmlađa bila stara 15, a najstarija 87 godina. Poklonici drevnih kultova maskirani u pravoslavne hrišćane Naravno, sve su ovo retorička pitanja, jer je patrijarh Irinej mislio isključivo na žrtve srpske nacionalnosti. Kao pošten srpski nacionalista i žrec boginje Nacije, patrijarh i ne priznaje nikakve druge žrtve osim srpskih. Valjda za njega i njegove istomišljenike Albanci i nisu ljudi, pa kad su oni u pitanju nema ništa protiv zverskog ubijanja i uskraćivanja prava na pokop dostojan čoveka. Neka vojne i policijske jedinice udružene s civilnim vernicima podižu hramove gde god hoće, neka im patrijarh Irinej i Sinod SPC za ktitorska dela dodeljuju kakva god hoće odličja, ali neka prestanu više da se pozivaju na Hrista, jer je to u okolnostima kad se crkva gradi tik pored neobeležene masovne grobnice apsolutno degutantno. Neka dele ubijene po nacionalnosti, neka razvrstavaju mrtve na podobne i nepodobne, ali neka to ne čine u ime Hrista u kojem "nema Jevrejina, ni Grka", a još manje Srbina ili Albanca. Neka budu ravnodušni prema žrtvama, neka učestvuju u sveopštem poricanju zločina i ruganju stradalima, ali neka to čine u ime nekog primerenijeg božanstva, a ne u ime Boga koji je sebe predao za život sveta. Ima toliko idola koji zahtevaju ljudske žrtve, naši poklonici drevnih kultova maskirani u pravoslavne hrišćane mogu da biraju. Mogu lepo da podignu hram, na primer, astečkom bogu sunca i rata Huicilopočtliju kojem su ljudska srca i krv potrebni kao hrana, pa da ih bog vidi. Nema nikakvog smisla da se hram svete Masovne Grobnice gradi u ime onog koji je rekao: "Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone". Isti autor bi, kad bi ga neko kojim slučajem pitao šta misli o podizanju crkve kod poligona SAJ-a u Batajnici, najverovatnije rekao: "Pisano je: Dom moj biće dom molitve, a vi od njega načiniste pećinu razbojničku." Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere. Izvor: Al jazeera
Post a Comment