POGINUO JE HEROJSKI, GLADAN I ŽEDAN, U PODERANIM ČIZMAMA

Piše: Amir HASANOVIĆ

 Pričam noćas s jednim momkom koji inače prati moje objave i pisanje. Pita me kako gledam na nekrologe i knjige o našim šehidima i poginulim borcima. U njima, kaže, najčešće piše da su svi herojski poginuli, ali o tome kako su poginuli, kako se to dogodilo, nije tu ništa zapisano. “Meni je to nerazumljivo”, veli. I uzmem odmah jednu od tih knjiga, stvarno je nisam prije zagledao. Sve šablonski napisano, zbrda-zdola i kao da je papira falilo: rođen tu i tu, tad i tad, sin majke i oca, radio, nije radio, tog datuma herojski položio život za Bosnu i Hercegovinu. Naletim tako na fotografiju šehida našeg, ako Bog da, Suada Mehića. Kažem momku: uključi kameru i slušaj. Peti je januar 1994. godine. Traju najžešći napadi na Gradačcu. S industrijske zone u jutarnjim satima prebacuju nas na Pozarike. Gore se redaju tenkovsko-pješadijski napadi. Tu smo od devet ujutro. Drugi je dan bez spavanja, jak vjetar i minus dodatno otežavaju ionako tešku situaciju. Nas su rasporedili na samu vezu s momcima iz Srebrenika. Oko 11 sati otpočeo je manji pješadijski napad, a nakon što je odbijen, krenulo je granatiranje iz svih mogućih oružja. Mi smo išli po tranšejama gore-dolje, vikalo se na sav glas: “Čekaj na sigurno, pucaj na sigurno, štedi municiju.” I tako gore-dolje po liniji. Gdje je pritisak napada jači – začepljuj. Oko 15 sati pokrenut je žestok mehanizirano-pješadijski napad. Jedan tenk probio se na desnoj strani na tridesetak metara do naših tranšeja. Neko je uzviknuo: “Osmica nema protuoklop, pregazit će ih!” Rahmetli Suad prebacio je pušku preko leđa, zgrabio zolju i počeo trčati kroz tranšeju prema rovovima 7 i 8. Ja sam potrčao za njim i nakon petnaestak metara čusmo kad naši povikaše: “Evo ih, evo ih…” Provirio sam i ugledao četnike kako pogureni idu prema susjednom rovu. Bilo ih je sigurno 150. Tad je proključalo sa svih strana. U tom trenutku desno od nas žestok prasak. Okrenuh se i vidjeh da se iz donjeg dijela tenka izvija plamen. Usporeno, ali i dalje se kretao. Tren poslije preko naših glava preletje klepećući “maljutka” i direktno ga pogodi u kupolu uz strašnu detonaciju i škripu gvožđa. Suad je dotrčao zadihan: “Ode tenk, brale!” Graja i tekbiri iz tranšeja nisu prestajali. U jednom momentu Suad se splazao niz zid tranšeje. – Šta ti je, jesi li ranjen? – Nisam, vrtoglavica neka. Gladan sam, Amire. Tek tad shvatih da smo posljednji put jeli jučer, oko šest navečer. Nešto malo. Oskudno. Digli nas s industrijske zone. Dolje nismo ni doručkovali, a nije nam se ovdje moglo dostaviti. Veoma teško. Upitah ljude ima li ko šta. Svi se zgledaju. Niko ništa. Jedan momak izvadi odnekud šnitu hljeba. – Uzmi – rekoh – polahko žvači. Pogled mi skliznu na njegove čizme, desna je sprijeda bila potpuno odvaljena. On me pogleda sliježući ramenima. – Noge su mi mokre i smrznute. – Sad će mrak, utihnut će. Snaći ćemo se. Utom povikaše: “Evo ih, evo ih!” Tačno prema nama kretala se praga koju su na sajlama teglila dva tenka. Pucala je bez prestanka. S lijeve i desne strane, u strijelcima, pratilo ih je između 200 i 250 pješadinaca. Nastao je pakao. U momentu dok sam stavljao okvir tenkovska granata doletjela je direktno u naš grudobran. Odbacila me nazad i nabila uz balvan na sami ulaz zemunice. Ostali se sjatiše. Pitaju jesam li ranjen. Opipah se, gledam, nema ništa, dobro je. Ustao sam, ali još mi je zvonilo u ušima. Suad povika da mu treba municije. Ostala su mu bila još tri okvira. Prebacio sam mu na grudobran i usput nasumice pucao. Ubacio je u svoj puškomitraljez okvir i ustao da zapuca. U tom trenutku odbačen je nazad uz zid tranšeje, samo se spustio niz njega. Pušilo mu se iz rupa na jakni. Gledao je u mene stežući zube. Ja sam nakratko bio sleđen, nepomičan. Onda sam skočio i položio ga sebi na noge. Vikao sam, tražio sanitetliju, doktora, ne znam ni sam koga… Pucnjava je bila zaglušujuća. Gledao sam ljude oko sebe – pucaju, bacaju bombe… Sve k’o u snu. Osjetih kako mi steže ruku. Kroz zube reče: “Eto, pogidoh, brate.” Utom dotrča sanitetlija. Počeh mu skidati jaknu. Momak me zaustavi, nasloni ruku na Suadov vrat, okrenu se prema meni i klimajući glavom reče da je gotovo. – Ma daj zavoje, ba! Šta gotovo? Vukao sam ga za torbu. Momak me uzeo za ramena i protresao: “Mrtav je, gotovo je.” Naslonio sam se na ledeni zid tranšeje, zatvorio oči i snažno, snažno zaplakao. U grudima me nešto gušilo. Ustao sam, uzeo njegov puškomitraljez i počeo bjesomučno pucati. Tek bih se ponekad okrenuo i pogledao u Suada, koji je bio u snijegu, u poluležećem položaju, u lokvi krvi. Pao je mrak… Sve je utihnulo. U neka doba došli su iz radnog voda i skupa s drugim tijelima odnijeli Suada. Mi smo ostali još dva dana, mada meni više ništa nije bilo važno. Dan, sedmica, mjesec, svejedno. Ne osjećaš zimu, ni glad, ništa. Sam si sa sobom i s mislima. Eto, tako je, moj brate, Suad Mehić, šehid naš ako Bog da, u temelje ove države uložio svoj život u 24. godini, 5. januara 1994. godine. Poginuo je gladan i žedan. U poderanim čizmama s još nešto malo municije što mu je bilo preostalo. Poginuo je herojski, hrabro, onako kako su ginule gazije bosanske. Upitah momka: Je l’ sad jasno? Šutio je pred kamerom. A onda reče: “Hvala ti, Amire. Hvala vam svima za sve, da vas Allah sastavi u Džennetu, jer uistinu je ondje vaše mjesto.” Oči mu pune suza, vidim. Zato svi vi koji pišete, pišite srcem, istinom. Pišite da se zna, da se pamti, da se ne zaboravi. To je dug prema našoj braći, šehidima našim.